Na samu pomisao o štetnoj emisiji ugljenika u atmosferu, malo stručnijima među nama, obično se pred očima odmah pojavi gigantski kompleks termoelektrana na ugalj.

Čvrsto fosilno gorivo je jedno od najprljavijih energenata koji uopšte postoje i glavni je izvor emisija ugljen-dioksida, ali je teško, barem za sada, zamisliti energetiku bez njega.

U Americi na primer, polovina proizvedene električne energije dobija se sagorevanjem uglja. Možete samo zamisliti šumu dimnjaka iz kojih u vazduh kuljaju ogromne koncentracije ugljen-dioksida i verovatno ćete se naježiti. Pitanje šta raditi sa ovim emisijama je dugo bilo bez odgovora…a onda se bojažljivo probila na izgled banalna ideja – šta ako bi termoelektrane na ugalj prestale da izbacuju oblake ugljen-dioksida u atmosferu i umesto toga počele da ga sakupljaju i pumpanjem odlažu ispod zemlje?

Sekvestracija ugljenika je u suštini jednostavna ideja koja je oduševila naučnike, vlasti i energetiku sveta jer je donela odlično rešenje za smanjenje emisija CO2 bez velikih potresa u radu sistema. Jedna termoelektrana u Danskoj je počela da putem kolektora sakuplja gasove bogate ugljenikom i odlaže ih na četiri mesta, uključujući i jedno napušteno naftno polje u blizini obala Španije. U Švedskoj se testira nova varijanta sekvestracije čistog ugljen-dioksida koji nastaje sagorevanjem lignita u jednom postrojenju na istoku Nemačke a u do sada najvećem obavljenom testiranju, Norveška energetska korporacija sprovodi upumpavanje milion tona CO2 godišnje sa naftnog polja Sleipner u basen slane vode ispod Severnog Mora.

Tehnologija već postoji, tako da bi sekvestracija ugljen-dioksida bila možda efikasnija i od napora na planu alternativnih izvora energije.

▪    Eko Info

▪    Tehnologija

▪    SoS Info

▪    Reciklaža i Otpad

▪    Energija

▪    Biodiverzitet

▪    Vazduh

▪    Voda

▪    Hemikalije

▪    Zdrav Život

▪    Info – Pojmovi

▪    Zanimljivosti

ekospark@gmail.com

Jednom kada dospeju u atmosferu, ove supstance se polako dižu u više slojeve atmosfere i izazivaju dezintegraciju molekula ozona. Jedan molekul neke od ovih supstanci može da izazove razgradnju hiljada molekula ozona. Ovaj proces je spor i veoma dugo traje ali neumitno uništava prirodnu barijeru protiv UV-zračenja.

Naravno da ne ide sve glatko. Jedna od bitnih prepreka je cena od 50 USD po toni “zakopanog” ugljenika, koja bi mogla biti smanjena uz podsticajne mere prema energetskom sektoru i uz dalji razvoj tehnologija. Osim toga uočljiv je i trenutni nedostatak detaljnog naučnog znanja na ovom polju iako su pilot-projekti dali dobre rezultate. Naučnici se slažu da su potrebni eksperimenti znatno većih razmera da bi se ustalila primena određene tehnologije koja bi uklanjanje viška ugljenika u budućnosti učinila rutinskom procedurom.

» POVEZANI TEKSTOVI :

▪      10 Praktičnih Saveta Za Vaš Sopstveni Ekološki Doprinos

▪      Kogeneracione Termoelektrane

▪      Sekvestracija Co2

▪      Kineska Revolucija U Svetu Automobilizma

▪      Kukuruz Kao Gorivo

▪      Moguće Promene U Avio-Saobraćaju

▪      Komercijalna Piroliza Biomase

EkoSpark.com