Hemijski otpad, u čvrstom, tečnom ili gasovitom stanju može da izazove narušavanje zdravlja stanovništva, povrede pa čak i smrtne slučajeve a  takođe i da dovede do teških oblika destrukcije životne sredine ukoliko se nepropisno prerađuje, skladišti i transportuje.

Hemijske supstance se smatraju opasnim ukoliko su zapaljive (imaju sposobnost sagorevanja i mogu uzrokovati požare), korozivne (izazivaju koroziju čelika i povrede opasne po zdravlje usled ekstremnih kiselih ili baznih svojstava), reaktivne (eksplozivne su ili mogu da formiraju toksične cijanidne ili sulfidne gasove) ili toksične (sadrže otrovne supstance). Smese, rezidue ili materijali koji sadrže opasne hemijske materije takođe se smatraju hemijskim otpadom.

Mnoge opasne supstance mogu se koristiti samo uz posebne mere opreza koje umanjuju rizike pri rukovanju. Jednom kada se odbace, ove supstance više nisu pod direktnom kontrolom korisnika i mogu predstavljati posebnu opasnost po ljude i druge organizme koji dođu sa njima u dodir. Imajući u vidu ovakav rizični potencijal, hemijski otpad mora da se podvrgne odvojenom procesiranju.

▪ Vrste otpada

1. Industrijski otpad

Hemijski otpad proizvodi skoro svaki vid industrijske proizvodnje; one industrijske grane koje proizvode male količine hemijskog otpada koriste proizvode velikih generatora ovog vida zagađenja što opet povećava njihov doprinos ugrožavanju životne sredine. Evo primera: industrija kompjuterskog softvera proizvodi vrlo malo hemijskog otpada ali proizvodnja računarskog hardvera uključuje mnoge industrijske procese. Proizvodnja jedne obične štampane ploče sastoji se od primene kada za metaliziranje u kojima se nalaze metalne soli, dok se u proizvodnji čipova koriste kiseline, kaustične hemikalije i rastvarači. Drugi vidovi hemijskog otpada nastaju u proizvodnji fiberoptičkih i bakarnih kablova za elektronski prenos, kao i u proizvodnji magnetnih diskova, papira za tehnička uputstva, fotografije za ambalažu i publikacije, i slično.

2. Poljoprivredni otpad

Nije samo industrija proizvođač opasnog hemijskog otpada. Poljoprivreda generiše takve otpade kao što su pesticidi, herbicidi, kao i materijale primenjene u njihovoj proizvodnji. Fluoridni otpad je nusprodukt proizvodnje fosfatnih veštačkih đubriva. Čak i rastvorljivi nitrati u stajskom đubrivu mogu dospeti u prirodne podzemne rezervoare i tako zagaditi bunare pijaće vode; visok nivo nitrata može da izazove zdravstvene probleme.

3. Otpad iz domaćinstva

Izvori hemijskog otpada mogu biti toksične farbe, zapaljivi rastvarači, lekovi i živa iz kućnih toplomera. U nekim zemljama dešava se da lokalne deponije ne preuzimaju takav otpad a one koje ga prihvataju sprovode opsežne mere kontrole i nadzora kako ne bi došlo do kontaminacije zemljišta. Vrlo često kompanije koje vrše komunalne usluge od javnosti traže da reciklira ili odlaže ovakav otpad odvojeno.

Renoviranje starih kuća obično zahteva struganje slojeva stare olovne farbe na zidovima, izolacioni materijali pećnica često sadrže čestice azbesta koje dospevaju u vazduh – udisanje ovih čestica izaziva rak i oboljenja pluća.

4. Medicinski otpad

Bolnice obično sprovode odgovarajuće mere u odlaganju materijala kontaminiranih krvlju ili tkivom, odvajajući ih od ostalih vrsta otpada. Lekari i drugo medicinsko osoblje moraju da veoma pažljivo rukuju iglama, skalpelima i staklenim sudovima. Farmaceuti moraju da adekvatno odbacuju stare zalihe sa isteklim rokom upotrebe a eksperimentalne laboratorije svoj hemijski otpad odlažu pod još strožijim uslovima. Pored pomenutog, ne treba zaboraviti ni primenu značajnih količina radioaktivnih izotopa u dijagnostici i terapijama, koji traže dodatne mere opreza u rukovanju i odlaganju.

▪ Štetno delovanje hemijskog otpada

Hemijski otpad može zagaditi zemljište, vazduh, površinske i podzemne vode. Zagađenje zemljišta može ugroziti ljude koji žive na tom području, biljke čije je korenje u njemu kao i životinje koje tu imaju stanište. U Tajms Biču, američkoj državi Misuri 1983. godine ulice i putevi bili su posuti uljem kontaminiranim dioksinom kako bi se sprečilo podizanje prašine; ovaj postupak je izazvao visok nivo izloženosti lokalnog življa štetnom uticaju dioksina. Mulj iz gradske otpadne vode može sadržati toksične elemente ukoliko se industrijska otpadna voda meša sa otpadnom vodom iz domaćinstava. Primena ovakvog mulja kao đubriva u ratarstvu direktno kontaminira polja. Toksične supstance koje se ne raspadaju ili čvrsto vezuju za tlo mogu dospeti u biljke a kasnije i u životinje biljojede, tako mogu naći put i do ljudi.

▪    Eko Info

▪    Tehnologija

▪    SoS Info

▪    Reciklaža i Otpad

▪    Energija

▪    Biodiverzitet

▪    Vazduh

▪    Voda

▪    Hemikalije

▪    Zdrav Život

▪    Info – Pojmovi

▪    Zanimljivosti

ekospark@gmail.com

Vazduh postaje kontaminiran direktnim emisijama hemijskog otpada. Isparavanje toksičnih rastvarača iz farbi i higijenskih agenasa je veliki problem. Vazduh iznad štetnog hemijskog otpada postaje opasno kontaminiran oslobođenim gasom, što je čest slučaj u kućama podignutim na rudničkoj jalovini ili nekadašnjim deponijama. Podrumi kuća izgrađenih na jalovini iz rudnika uranijuma često sadrže visok nivo radioaktivnog gasa radona oslobođenog iz radioaktivnog materijala ispod temelja.

Zagađenje reka i jezera, ukoliko je toksičnost na prevelikom nivou, može za veoma kratko vreme da uništi biljni i životinjski svet u njima ili da ih postepeno razara. Na primer, fluoridi se koncentrišu u zubima i kostima tako da previše fluorida u vodi može da prouzrokuje poremećaje na njima. Jedinjenja kao što su dihlorodifeniltrihloroetan (di-di-ti, eng. skr. DDT), polihlorinatni bifenili (eng. skr. PCB) i dioksini su rastvorljiviji u mastima nego u vodi usled čega imaju tendenciju nagomilavanja u masnim naslagama organizama. Ove supstance mogu u malim količinama biti prisutne u vodi ali se u velikim koncentracijama nalaziti u algama i insektima a čak u još većim u ribljem tkivu. Ptice i ljudi koji se hrane ovakvom ribom su tako izloženi visokim nivoima prisustva štetnih hemijskih supstanci. Kod ptica vrlo često dolazi do poremećaja u formiranju kostiju ili jaja.

Čak i netoksično zagađenje može da ubije. Fosfati i nitrati, obično bezopasni, mogu da izazovu ubrzani rast algi ako ih ima u prevelikoj koncentraciji u reci ili jezeru. Kako rastu u prisustvu sunčeve svetlosti, alge proizvode kiseonik; međutim, ako rastu preterano brzo ili populacija doživljava eksploziju, alge počinju da konzumiraju ogromne količine kiseonika čak i u odsustvu svetlosti ili u toku raspadanja mrtvog organizma. Nedostatak kiseonika vremenom “guši” druge oblike života a neki organizmi mogu biti otrovani toksinima prisutnim u algama . Proces preteranog razvoja algi zove se eutrofikacija i može da uništi život u rekama i jezerima a u nekim slučajevima je direktan zagađivač vode za piće koju koriste ljudi i domaće životinje. Podzemni zagađivači tamo dospevaju tokovima podzemnih voda. Hemijski otpad u podzemnim slojevima formira naslage kontaminanata (u kojima mogu da budu prisutni čak i toksični metalni joni) koji na površinu mogu dospeti putem izvora ili bunara. Naročito su opasni rastvarači koji eventualno iscure iz podzemnih rezervoara ili se usled nemara raspu po zemlji.

» Dodatni LINKOVI :

▪      DDT – Početak I Kraj Hemijskog Trijumfa Nad Prirodom !?!

▪      Hemija I Hemijski Proizvodi

▪      Hemija I Hemijski Proizvodi : Potreba I Problem !?!

▪      Živa – Nešto Detaljnije

▪      Olovo U Benzinu

▪      Periodni Sistem Elemenata

▪      Simboli Za Označavanje Plastike

▪      Smanjenje Izvora Hemijskog Zagađenja

EkoSpark.com