Pečurka sastoji se iz drške i šešira. Plodonosno teleo raste iznad zemlje a micelijum se nalazi u podlozi. Ukoliko je mesnati šešir sa porama, tada se govori o vrganjima, a ukoliko rastu na drveću, tada su to rupičari ili gube. Postoje još i puhare, pupavci, itd.

U svakom slučaju radi se o spoljašnjem izgledu gljive.

Pečurke su značajne i za ljude i mogu biti: jestive, nejestive i otrovne. Neke vrste mogu biti vrlo toksične i prilikom konzumiranja mogu prouzrokovati i smrt.

Pravila postoje, pa se tako može reći da su vrganji jestivi, osim ako nemaju crvene spore ili crvene „oznake“ na dršci (stručku). Ipak, siguran način za razlikovanje ovih grupa ne postoji i najbolje ih mogu razlikovati samo stručnjaci.

Takođe, prilikom pripremanja hrane, potrebno je dobro termički obraditi pečurke jer se mnogi otrovi uništavaju na visokim temperaturama.

Zbog specifičnog prijatnog ukusa, mirisa i hranljive vrednosti gljive ubrajamo u značajne namirnice.

Zahvaljujući velikoj količini proteina (od 2% do 10%), visoke biološke vrednosti (naročito suve) i ukusu sličnom mesu, pečurke u ishrani mogu donekle da ga zamene, pa se zato popularno nazivaju “šumskim mesom”.

Proteini pečuraka sadrže sve esencijalne amino kiseline, a dominantna je triptofan, vrlo dobre svarljivosti.

Od mineralnih materija preovlađuje selen visoke svarljivosti, zatim bakar, fosfor i kalijum. Prisutan je cink, mangan, mangnezijum, manje količine gvožđa i kalcijum.

Pečurke sadrže antioksidanse: selen i cink. Natrijuma je malo, ali pečurke ne treba soliti kako bi se održao povoljan odnos K/Na. (kalijuma i natrijuma).  

Od vitamina značajno je prisustvo vitamina B2, B3, B5, zatim B1, B6 i folata, odlične i vrlo dobre svarljivosti. U manjoj količini prisutni su vitamin B12 i vitamin E.

Lekovita svojstava pojedinih gljiva su odavno poznata. Na Dalekom istoku i po tradiciji se koriste u svrhu lečenja.

Kod nas se nedovoljno primenjuju u svrhu lečenja ili prevencije. Bukovača i lisičaraka spadaju u grupu najrasprostranjenijih lekovitih gljiva.

Farmaceutska industrija (u Rusiji, Kini, Japanu, Francuskoj, Engleskoj…) od plodonosnih tela, spora, samoniklih micelijuma pojedinih gljiva proizvodi tablete, injekcije, tonik, prašak, sirup ili čajeve.

U ovim zemljama pečurke su takođe često na meniju. Njihov odličan ukus, mnogi porede sa ukusom mesa životinja.

Naša preporuka je da sakupljanje i pripremanje prepustimo ljudima koji se time bave jer ne zaboravite: što gljiva čudnije ili lepše zgleda to su šanse veće da je ona otrovnija.

Na primer, gljive koje su smrtonosne za ljude, puževima mogu biti standardna hrana.

Stručnjaci pored osnovnog znanja o jestivim i ne jestivim vrstama, znaju: kako i koju gljivu treba termički obraditi, kada i u kojim količinama gljiva može da se koristi u ishrani.

Evo nekoliko fotografija koje potvrđuju sve predhodno navedeno i odlično ilustruju raznolikost ove vrste. Neobične vrste gljiva:

ekospark.com\portal