|
|
|
|
|
|
||||
|
Živa (Hg) je prirodni metal koji je na sobnoj temperaturi u tečnom stanju, lako se kombinuje sa drugim metalima, pravilno se širi i skuplja pri temperaturnim promenama. Obzirom na ove osobine, živa ima primenu u mnogim proizvodima namenjenim domaćinstvu, medicini i industriji. Iako živa ima tako raširenu korisnu primenu u kući i na radnom mestu, ne sme se smetnuti s uma da je toksična i da može imati štetan uticaj po zdravlje ljudi. Živa je snažan neurotoksin, što znači da remeti funkcije nervnih ćelija.
Trovanje živom uzrokuje smanjenju sposobnost vida, sluha, razgovora i hoda, promene u ponašanju, depresiju, razdražljivost, nervozu i nesposobnost koncentracije. Pored toga, može izazvati oštećenja mozga, bubrega i pluća a naročito je opasna po trudnice i decu. Fetusi i mala deca su najrizičnija grupa jer je njihov nervni sistem još uvek u fazi razvoja i 4 do 5 puta su osetljiviji na živu u odnosu na odrasle. » Štetno dejstvo po zdravlje Nakon dospevanja žive u vodeni tok, bakterije je transformišu u metil-živu koja se taloži u tkivu ribe a nju kasnije kao hranu koriste divlje životinje (ptice grabljivice, rečne vidre i lasice npr.) i ljudi. Obzirom da se živa postojano vezuje za riblje mišićno tkivo, ne postoji način spremanja ribe kojim bi se odstranila ili barem umanjila koncentracija žive koja je dospela u ribu. Ovo nikako ne znači da treba da momentalno izbacite ribu iz sedmičnog jelovnika, jer je odličan izvor proteina i sadrži sasvim malo masti. Jednostavno, planirajte količinu ribe koja će tokom nedelje biti na vašem kuhinjskom stolu. Dva organska sistema koja su najpodložnija metil-živi su centralni nervni sistem i bubrezi. Najranjivije grupe u ovom smislu su trudnice, dojilje i mala deca. Najveću brigu kod hronične izloženosti malim koncentracijama metil-žive u ribi predstavljaju neurološki efekti na fetusu i deci. Iako se štetno dejstvo žive na ljude najčešće javlja kroz konzumaciju kontaminirane ribe, postoje i drugi načini, putem udisanja živinih isparenja iz polomljenih fluorescentnih lampi, gasnih regulatora pa čak i toplomera za kućnu upotrebu.
Emisije žive iz prirodnih ili antropogenih izvora ulaze u globalni ciklus žive i distribuiraju se u životnoj sredini na globalnom i lokalnom nivou kroz različite procese. Atmosferske emisije žive mogu dospeti u životnu sredinu putem depozita u zemljištu i vodi. Kada živa dospe u slatkovodne basene ili okeane odnosno nataloži se u sedimentima i zemljištu, postaje deo biogeohemijskog ciklusa, transformiše se u visokotoksičnu formu metil-žive i bioakumulira u lancu ishrane. Predatorske slatkovodne riblje vrste kao što su štuka, grgeč i smuđ takođe mogu imati povišeni nivo metil-žive koju je skoro potpuno moguće apsorbovati od strane ljudskog ili životinjskog konzumenta. Činjenica je dakle da konzumacija ribe u ishrani ljudi predstavlja izvor izlaganja negativnom dejstvu žive ali se kao zaključak ne nameće da treba prestati sa upotrebom ribe u ishrani porodice već da korist i rizik od konzumacije ribe moraju da budu adekvatno izbalansirani, jer je opštepoznato da je riba odličan izvor visoko kvalitetnih proteina i omega-3 masnih kiselina a sadrži veoma malo masti. U ovom cilju se često na nacionalnom nivou uvode preporučena ograničenja konzumacije ribe sa domaćih ribolovnih područja. Ova ograničenja su bazirana na proceni zdravstvenih rizika koje predstavlja živa ili PCB (polihlorinatni bifenoli) prisutni u tkivu ribe do određenog nivoa, tako da se na osnovu njih sprovodi poseban sistem savetovanja trudnica, male dece i drugih segmenata populacije. Druge vrste ribe koje imaju komercijalnu vrednost, kao što su ajkule, sabljarke i sveža ili smrznuta tuna imaju generalno veće koncentracije žive. Konzervirana bela tuna, kako je utvrđeno laboratorijskim eksperimentima, ima veće koncentracije žive nego druge vrste konzervirane tune. » Drugi načini izlaganja ljudi dejstvu žive 1. Inhalacija Na osnovu dostupnih naučnih podataka, normalna ambijentalna koncentracija živinih isparenja u vazduhu je u proseku 1.6 nanograma po kubnom metru vazduha i ona ne predstavlja opasnost jer se radi o milijarditom delu grama. 2. Dodir sa kožom Dodir žive sa ljudskom kožom je takođe način dospevanja žive u ljudski organizam a alkilna jedinjenja žive su u ovom smislu naročito opasna. Vrlo malo ljudi dolazi u direktan kontakt sa živom i uglavnom se radi o izvršiocima raznih laboratorijskih eksperimenata koji su ponekada veoma rizični usled velike toksičnosti žive. Dr. Karen Veterhan, eminentni ekspert sa koledža Dartmut u američkoj saveznoj državi Nju Hempšir, umrla je 1997. godine nakon prodiranja jedne jedine kapi dimetil-žive u njenu zaštitnu rukavicu. 3. Metabolizam Kada je osoba izložena živi, određeni procenat ovog metala se apsorbuje što zavisi od načina dospevanja žive u organizam i forme u kojoj se živa nalazi. Oko 80% elementalne žive se apsorbuje inhalacijom dok se manje od 1% progutane žive apsorbuje u organizam. |
▪ Eko Info ▪ SoS Info ▪ Energija ▪ Vazduh ▪ Voda
ekospark@gmail.com
|
|||
|
|
||||
|
Metil-živa se sa druge strane apsorbuje bez obzira na način dospevanja u organizam. Približno 95% progutane metil-žive se apsorbuje a takođe se smatra da se apsorbcija žive kroz pluća i kožu odvija u visokom procentu. I elementalna živa i metil-živa mogu prodreti kroz placentalne i moždane barijere i dopreti u mozak i krvotok, što mozak odraslih i dece čini posebno osetljivim organom na elemetalnu živu a bubrezi su najpodložnijo delovanju metil-žive.
Neorganska jedinjenja žive obično ne migriraju kroz placentalne i moždane barijere ali se akumuliraju u bubrezima. Apsorpcija neorganske žive varira sa tipom neorganske soli. Unutar tela, bubrezi akumuliraju najveće koncentracije svih formi žive ali se ona takođe može naći i u mozgu, centralnom nervnom sistemu, jetri i većini drugih organa. Živa se iz ljudskog tela izlučuje uriniranjem ili defekacijom ali se to obično odvija mnogo sporije nego što živa dospeva u organizam, što vodi u njenu akumulaciju u živom tkivu. Živa se taloži u vlasima kose kako ona raste a takođe može se naći i u majčinom mleku. Ovo kao rezultat može imati velike koncentracije žive u organizmima dece čije su majke bile intenzivnije izložene. Još nerođena deca takođe mogu primiti određeni deo žive iz svojih majki obzirom da jedinjenja žive prodiru kroz placentalne barijere. Na ovaj način, u krvotoku još nerođenog deteta mogu se naći jednake ako ne i veće koncentracije žive nego u krvotoku majke. » Dodatni LINKOVI : ▪ DDT – Početak I Kraj Hemijskog Trijumfa Nad Prirodom !?! ▪ Fosfor: Kriza Koja Se Nazire !?! ▪ Hemija I Hemijski Proizvodi : Potreba I Problem !?! ▪ Simboli Za Označavanje Plastike
|
EkoSpark.com |
|||
