» Radijacija

Radioaktivni materijali emituju prodorno jonizujuće zračenje koje oštećuje živo tkivo. Uobičajena merna jedinica za izražavanje ekvivalenta doze radijacije koja deluje na čoveka je sivert (U SAD se i dalje u ove svrhe koristi rem – jedan rem jednak je 0.01 siverta).

Merenjem je utvrđeno da je svaki građanin SAD i Kanade pojedinačno izložen godišnjoj dozi zračenja od oko 0.003 siverta usled zračenja iz prirodnih izvora. Izlaganje dozi od pet siverta bilo bi najverovatnije fatalno za pojedinca. Stanovništvo izloženo nižim nivoima radijacije može da ima jedan slučaj raka na svakih 10 siverta ukupne ekvivalentne doze.

Radiološke opasnosti mogu nastati u mnogim fazama nuklearnog ciklusa. Na primer, radioaktivni radon je bezbojni gas koji nastaje raspadanjem uranijuma. Usled toga, radon je najčešći polutant vazduha u podzemnim rudnicima uranijuma. Rudna eksploatacija i proces mlevenja rude stvaraju velike količine otpada na površini koji još sadrže manje koncentracije uranijuma. U cilju prevencije oslobađanja radioaktivnog radona i njegovog dospevanja u vazduh, ovaj otpad se mora skladištiti u vodootpornim basenima i pokriti debelim slojem zemlje.

Obogaćivanje uranijuma i pogoni za fabrikaciju nuklearnog goriva sadrže velike količine troprocentnog uranijuma-235, u formi korozivnog gasa uranijum-heksafluorida UF₆. Radiološka opasnost je međutim mala, tako da su uobičajene mere zaštite na radu i prisebnost zaposlenih u rukovanju hemijski opasnim sredstvima sasvim dovoljni za potpunu sigurnost.

» Bezbednosni sistemi nuklearnih reaktora

Sigurnost nuklearnih reaktora je sama po sebi postala predmet izuzetno velike pažnje. U aktivnom nuklearnom reaktoru, gorivni elementi sadrže najveći deo ukupnog radioaktivnog sadržaja. Veliki broj barijera sprečava proizvode fisije da u toku normalnih operativnih procedura dospeju u vazduh: gorivo je “ušuškano” u cevi otporne na koroziju, teški čelični zidovi primarnih rashladnih sistema reaktora formiraju još jednu barijeru a sama voda iz rashladnog sistema apsorbuje neke od biološki bitnih radioaktivnih izotopa kao što je jodin. Čelični i betonski elementi konstrukcije objekta u kome je smešten nuklearni reaktor predstavljaju zadnju barijeru radioaktivnim materijalima.

Tokom rada nuklearnog reaktora dolazi do neizbežnog ispuštanja nekih radioaktivnih jedinjenja  Ukupna izloženost stanovništva koje živi u blizini nuklearki je po pravilu svega nekoliko procenata od količine radioaktivnog zračenja iz prirodnih izvora. Glavnu brigu međutim predstavljaju ispuštanja radioaktivnog materijala usled havarija u kojima dolazi do kvara na sigurnosnim uređajima i oticanja goriva. Glavna opasnost po integritet nuklearnog goriva je havarijski gubitak rashladne tečnosti što čak može da dovede i do topljenja nuklearnog goriva. Fisioni proizvodi dospevaju u rashladnu tečnost, tako da ukoliko je došlo do probijanja rashladnog sistema mogu da uzrokuju opasno radioaktivno zračenje u samom bloku elektrane.

Sistemi nuklearnih reaktora oslanjaju se na elaborisani instrumentarijum za praćenje njihovog stanja i kontrolu bezbednosnih sistema koji se koriste za gašenje reaktora u vanrednim okolnostima. Rezervni sigurnosni sistemi koji ubrizgavaju bor u rashladnu tečnost radi apsorbcije neutrona i zaustavljanja lančane reakcije u cilju bezbednog gašenja reaktora su sastavni deo projektnog dizajna svake nuklearne elektrane. Reaktorska postrojenja sa “lakom vodom” rade pod velikim pritiskom vode za hlađenje. U slučaju ozbiljnijih pucanja cevovoda, veći deo rashladne tečnosti se pretvara u paru čime se ugrožava hlađenje jezgra. Da bi se sprečilo potpuno zaustavljanje hlađenja jezgra reaktora postoji i pomoćni sistem za hlađenje jezgra koji počinje sa radom automatski sa otkazom primarnog rashladnog sistema. U slučaju da para iz naprslog cevovoda rashladnog sistema dospe u objekat sa reaktorom, rashladni raspršivači se uključuju radi kondenzacije pare i sprečavanja opasnog povećanja pritiska u zgradi.