|
»
TOKSIČNE e-DEPONIJE
Poslednje
što nam pružaju računari koji se više ne koriste a ostavljeni
su negde na đubrištu jesu kadmijum, olovo i živa i to u našoj
hrani, vodi i vazduhu.
|
 |
Da li smo to želeli od informatičke revolucije ?
Godinama smo bezbrižno koristili računare, ne
razmišljajući o tome šta će biti sa njima kada ih budemo
zamenili novim i bržim modelima.
Informatička industrija
je zbog profita (čega drugog?) ograničila vek savremenih
računara na nekoliko godina.
Proizvođači softvera dobrim
delom doprinose tom trendu jer su njihovi proizvodi sa
svakom novom verzijom sve zahtevniji. |
Korisnicima
„navučenim” na čari „sajber života” ne preostaje ništa drugo
nego da nakon svake dve do tri godine nabavljaju novi računar
ako žele da budu u skladu sa performansama tekuće generacije.
Ovakvom trendu doprinose proizvođači računara koji su svoju
poslovnu i cenovnu politiku formirali tako da podstiču kupovinu
novih a ne tehničko unapređenje postojećih mašina.
U najvećem
broju slučajeva donošenje novih standarda čini da upgrade ima
vrlo ograničeno trajanje i takođe dovodi u pitanje njegovu
isplativost. Prema tome, sve je okrenuto ka što većoj produkciji
računara ali ne samo njih, već i mobilnih telefona, PDA
uređaja, MP3 plejera...
Zahvaljujući
lošijem ekonomskom stanju (eto nečeg dobrog od besparice), u
našoj zemlji je brzina rasta broja odbačenih računara nešto
manja. Ovo takođe doprinosi promeni navika u korišćenju ovakvih
uređaja.
Naime, računari se u našoj sredini nalaze u upotrebi u
dužem vremenskom periodu ali smo mi shvatili da Celeron na 850
MHz i danas može da završi sve u kancelariji i da nam nije baš
neophodan njegov naslednik na 3,2 GHz. Međutim, iako još uvek
dobro služe, ovi stariji modeli neće moći da izdrže duže od nekoliko godina – i šta će tada biti sa njima? Njihova sudbina
nije neizvesna jer su im krajnje destinacije đubrišta i
otpadi !
Da li je
naše društvo spremno da izađe na kraj sa ovim problemom ?
|
