Biljka u boci je deo eksperimenta kojim je Latimer hteo da sazna koliko dugo ta vrsta može da opstane u potpuno izolovanoj sredini, prenose mediji.

Penzionisani inženjer elektrotehnike Latimer, ceo život se iz hobija bavi botanikom i u kolekciji ima više od 5.000 biljnih vrsta.

Latimer je biljke zapečatio u četiri identične boce. U tri boce biljke su uvenule nakon nekoliko meseci, a jedna je preživela, buja i cveta kao da ima svu potrebnu negu.

Po Latimerovim rečima, biljka fotosintezom sama obezbedjuje vlagu, hranljive materije i kiseonik, uz pomoć sunčeve svetlosti koju apsorbuje kroz staklo.

Sunčevu energiju apsorbuje danju, dok voda koju biljka povlači korenom, isparava preko lišcća, kondenzuje se u boci i pada na dno odakle je biljka ponovo crpi.

Lišće neprekidno reciklira vazduh – izdvaja kiseonik i ugljen-dioksid, a hranljive materije dobija iz lišća koje je otpalo i truli na dnu boce.

Boca u vidu bašte stvara prostor, nalik ekosistemu, u kojem biljke mogu da prežive pomoću fotosinteze i da recikliraju hranljive materije.

Pejzažni dizajner i televizijski prezenter Kris Birdšou istakao je da je eksperiment divan primer da se pokaže način na koji biljke mogu da se obnavljaju. “To je savršeni ciklus života”, kazao je on.

On je istakao i da je taj proces jedan od razloga zašto je NASA zainteresovana za nošenje biljaka u svemir.

Birdšou je kazao da su se biljke pokazale kao veliki čistači vazduha, tako da svemirske kolonije mogu da postanu samoodržive.

Biljke roda Tradescantia, koje pripadaju porodici Commelianceae (puzavci), najviše su zastupljene u tropskim krajevima Amerike, u Srbiji su poznate kao tradeskancija, sobni puzavac, podarka.

Ime roda dato je u čast baštovana engleskog kralja Čarlsa I, Džona Tradeskanta (John Tradescant).

Rod obuhvata oko 70 vrsta perena, to su biljke visine od 30 do 60 centimetara, često sa mekim, povijenim stabljikama. Rasprostranjene su po celom svetu i često su gajene sobne biljke.

Izvor: (Beta)

.

Zbog svog neobičnog ponašanja ova vrsta je zainteresovala mnoge naučnike. Ubrzo posle njegovog otkrića u naučnici Norman i Hochberg su snimili devet različitih imitacija.

“Oktopod glumac’’ bez problema može da imitira nekoliko morskih predatora od  najotrovnije morske zmije, ribe lav (lionfish), raže, meduze, do ribe list.

Transformacije oktopoda – kamuflaža, je njegov način zaštite od predatora.

Vrsta može da dostigne do 60 cm dužine i obično je braon ili belo prugasta.

Naučnici međutim napominju da i pored detaljnih istraživanja, postoji nekoliko vrsta koje se drugačije ponašaju u koliko se nađu u blizini ušća reka ili u brahičnim vodama (mešavina slane i slatke vode). Ponašanje kao i imitacije kod tih vrsta mogu da se razlikuju.

…

…

Svi pripadnici ove vrste su izuzetno inteligentni i mogu promeniti boju, teksturu kože, kako bi se potpuno prilagodili za kamuflažu i izbegli grabljivice.

…

“Oktopod glumac’’ je sasvim slučajno otkriven i naučnici su u početku bili skeptični da postoji mogućnost da hobotnica ima tako izuzetnu sposobnost da imitira ponašanje druge životinje. Da bi se rešila dilema, neprekidno se pratilo kretanje i ponašanje ove vrste.

EkoSpark.com

.

U svakom slučaju radi se o spoljašnjem izgledu gljive.

Pečurke su značajne i za ljude i mogu biti: jestive, nejestive i otrovne. Neke vrste mogu biti vrlo toksične i prilikom konzumiranja mogu prouzrokovati i smrt.

Pravila postoje, pa se tako može reći da su vrganji jestivi, osim ako nemaju crvene spore ili crvene „oznake“ na dršci (stručku). Ipak, siguran način za razlikovanje ovih grupa ne postoji i najbolje ih mogu razlikovati samo stručnjaci.