» ISTORIJAT AUTOMOBILA NA HIBRIDNI POGON

“Prapočeci”

Koren “porodičnog stabla” automobila na hibridni ili električni pogon seže u prošlost više od jednog veka. Godine 1901. Ferdinand Porše, genije automobilizma koji je u to vreme bio samo zaposleni u Lonerovoj proizvodnji kočija (Lohner), samostalno je dizajnirao Mixte, serijsko hibridno vozilo koje je razvio na osnovi prethodnog projekta "System Lohner-Porsche" električnog fijakera.

Deset godina kasnije,  Dual Power, delo proizvođača električnih automobila Woods Motor Vehicle, imao je četvorocilindrični motor sa unutrašnjim sagorevanjem i električni motor. Tokom vožnje brzinom koja nije prelazila 25 km/h pogon vozila ostvarivao se radom električnog motora koji se napajao preko baterija a za brzine veće od toga uključivao se i glavni motor koji je omogućavao maksimalnih 55 km/h. Nekih 600 primeraka je proizvedeno do 1918.

1931. godine Erih Gajhen je napravio i odvezao na probnu vožnju od Altenburga do Berlina električni automobil od svega 0.5 konjske snage koji je već tada konceptualno bio istovetan današnjim hibridima. Maksimalna brzina ovog modela bila je 40 km/h a motor je dopunjavao bateriju kada se vozilo kretalo nizbrdo. Dodatna energija za dopunu baterija dobijala se cilindrom sa kompresovanim vazduhom koji se dopunjavao putem malih pumpi sa aktiviranjem preko vibracija karoserije i kočnica a takođe je bio ugrađen sistem za sagorevanje posebnog gasa.

Na osnovu oskudne dokumentacije pretpostavlja se da je izrađen samo jedan prototip.

Utemeljivanje savremenih tehnologija

Posle Drugog Svetskog Rata se nastavilo sa razvojem hibrida. Viktor Vouk se šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka proslavio svojim radovima na ovom polju. Vouk, inače jedan od naučnika koji su stvorili Henney Kilowatt – prvi tranzistorski električni automobil, instalirao je prototipski hibridni pogonski sistem sa električnim motorom  od 16 kW na Buick Skylark-u iz 1972. godine, uz podršku Dženeral Motorsa u okviru Federalnog Podsticajnog Programa Čistog Automobila usvojenog 1970. godine, ali je program zaustavljen već 1976. godine intervencijom Agencije za Zaštitu Životne Sredine (EPA) američke vlade što je podiglo prilično talasa i dovelo do optužbi na račun Erika Storka, tadašnjeg Direktora ove agencije.

1989. Audi je dizajnirao prvu generaciju eksperimentalnog modela Audi Duo (pun naziv Audi 100 Avant duo), plug-in hibrida baziranog na serijskom Audi 100 Avant quattro. Ovaj automobil imao je Siemens elektromotor snage 12.6 ks koji je pokretao zadnje točkove. Nikl-kadmijumska baterija smeštena u prtljažnik je napajala ovaj motor a petocilindrični benzinac od 2.3 litra snage 136 ks (101 kW) je prenosio obrtni momenat na prednje točkove. Dizajnerska ideja bila je da se napravi vozilo koje bi na otvorenom putu koristilo benzinski a u gradskoj vožnji električni motor; selekciju pogona vršio bi sam vozač. Proizvedeno je svega deset primeraka jer se kao velika mana pokazala mala efikasnost potrošnje goriva usled velikog povećanja mase vozila u odnosu na standardni Audi 100. Dve godine kasnije Audi je predstavio drugu generaciju takođe razvijenu na modelu Audi 100 Avant quattro. Ponovo je bio ugrađen trofazni elektromotor snage 28.6 ks (21.3 kW) sa prenosom na zadnje točkove. Ovog puta je međutim instaliran dvolitarski benzinski červorocilindraš u prednjoj sekciji koji je na zadnje točkove prenosio obrtaje preko tzv. Torsenovog diferencijala.

Američka administracija je 29. septembra 1993. inicirala program Partnerstvo za Novu Generaciju vozila (Partnership for a New Generation of Vehicles - PNGV) u koji su ušli pored ostalih i giganti poput Krajslera, Forda i Dženeral Motorsa. Na žalost, kroz par godina postale su opravdane sumnje da će “velika trojka” moći da do 2004. godine koncept modele uvede u serijsku proizvodnju, kako je programom bilo predviđeno. Usled toga je ovaj program zamenjen tzv. FreedomCAR inicijativom više okrenutom vodoničkom pogonu koji je Bušova administracija usvojila 2001. godine sa namerom finansiranja projekata rizičnih za učešće privatnog sektora a sve u cilju dugoročnog razvoja vozila koja neće koristiti fosilna goriva.

Automobilska hibridna tehnologija postala je uspešna devedesetih kada su na svetsko tržište stigli modeli Honda Insight i Toyota Prius. Imali su mehaničku vezu motora sa unutrašnjim sagorevanjem na pogonske točkove, tako da se deo energije transferovao sa motora na točkove bez konverzije u ili iz električne energije.

Istraživanje koje je sprovedeno na tržištu automobila proizvedenih 2003. godine pokazalo je da se broj registrovanih hibridnih automobila u SAD uvećao do broja od 43 435 novih registracija, što je uvećanje od 25.8% u odnosu na 2002. godinu, a najviše je hibrida registrovano u Kaliforniji, 11 425.

Tojota Prius je bila veoma tražen model od 2004. godine. Nova dizajnerska rešenja dobila su konvencionalniji spoljni utisak često se skoro uopšte ne razlikujući od identičnih standardnih modela, dok su u odnosu na njih ostvarivala i do 40% efikasniju potrošnju. Tako Honda Civic Hybrid izgleda kao i konvencionalni model ali prelazi više kilometara po litru goriva; redizajnirana Toyota Prius za 2004. godinu dobila je unapređeni unutrašnji prostor, prtljažnik i snažniji pogon a što se tiče “zelenih” karakteristika – uvećanu energetsku efikasnost i smanjenu emisiju izduvnih gasova. Honda Insight nije ostvarila tržišne rezultate Priusa i sa njenom proizvodnjom se prestalo posle 2006. godine a Hondin drugi pokušaj, hibridna vezija modela Accord je obustavljen 2007. godine usled razočaravajuće prodaje. Bez obzira na to, Honda je u prvih 11 meseci 2004. godine prodala 26 773 HEV modela. Statistika kaže da je, Toyota ostvarila (kumulativno) prodaju od 306 862 hibrida između 1997. godine i novembra 2004. godine, što je mnogo više od Hondinih  81 867 hibridnih jedinica prodatih između 1999. godine i novembra 2004. godine.

Audi je prvi Evropski proizvođač automobila koji je hibridni model počeo da proizvodi serijski – 1997. godine u serijsku proizvodnju je ušla treća generacija modela Audi Duo, ovoga puta razvijena na platformi serijskog A4 Avant.

2005. će ostati upamćena po prvom hibridnom SUV modelu, Ford Escape Hybrid. Pored toga, Tojota i Ford su počeli sa realizacijom licencnog sporazuma potpisanog marta 2004. godine koji je omogućavao Fordu da primenjuje 20 patenata Tojote iz domena hibridne tehnologije, dok je svoj motor samostalno razvijao; u zamenu, Ford je Tojoti licencirao patente među koje je dospeo i dizel-motor koji je Ford izrađivao u Evropi. Tojota je takođe 2005. godinu odredila za premijeru hibridne vezije modela Toyota Highlander i  Lexus RX 400h sa pogonom na sva četiri točka, što je omogućavalo da elektromotor smešten pozadi daje pogon zadnjim točkovima bez potrebe za ugradnjom posebnog diferencijala. Istom prilikom menadžment ove kompanije je najavio ugradnju hibridnih platformi u deset novih modela do 2012. godine i svoje optimističko očekivanje globalne prodaje od preko jednog miliona jedinica godišnje u narednoj deceniji.

2007. godine  Lexus je pustio u prodaju hibrid-električnu verziju modela GS sport sedan GS450h od 335 konjskih snaga.

Lexus LS600hL, luksuzna hibridna limuzina sa 5-olitarskim V8 motorom koji oslobađa 430 konjskih snaga uz potrošnju karakterističnu za upola manje agregate – u SAD mu je cena 104 000 dolara.

Toyota Camry Hybrid je krenula u prodaju još leta 2006. godine u SAD i Kanadi a Nissan je za 2007. godine najavio model Altima hybrid u koji je ugrađena Tojotina hibridna tehnologija.

» dalje »